Насеља: Стари Сланкамен

СТАРИ СЛАНКАМЕН

Прожет остацима богате прошлости, а смештен у прелепом амбијенту на обали Дунава, Стари Сланкамен и данас има посебну драж. Како историја, тако и природа, подарили су овом насељу бројне туристичке вредности које позивају посетиоце да га истраже и доживе. Насеље које је зачетник развоја туризма у општини Инђија и данас је једно од њених најатрактивнијих насеља за посету туриста.

Стари Сланкамен, најстарије насеље инђијске општине, налази се у североисточном делу Срема, на месту где Дунав подсеца крајње источне обронке Фрушке горе. Многобројни културно-историјски споменици сведоче о бурној прошлости као и стратешком значају овог насеља уз Дунав, који је вековима представљао границу различитих империја.

Археолошка истраживања која су вршена на локалитету Градина сведоче да су овај простор насељавали најпре Скордисци – келтска плeмена, а затим и Римљани када се насеље звало Акуминкум (Acumincum). У том периоду, због положаја на граници римске империје, Римљани су овде саградили осматрачницу која је штитила њихову територију од варварских упада са севера.

У време сеобе народа Сланкамен је био разрушен, али су га стратегијски положај и војничка функција, коју су уочили и користили Римљани, поново уздигли те је веома често мењао господаре. Словене су заменили Мађари који су га држали све до Мохачке битке (1526). Од времена средњег века о Сланкамену нема много података све до 1072. године када се први пут помиње као Сланкамен тј. Заланкемен што се може повезати са извором слане воде, који се и данас користи.

У 13. и 14. веку у Сланкамену је изграђена тврђава која је штитила јужне делове Угарске од упада са југа. Пошто је опасност од Турака у 15. веку све више расла, угарски краљеви почињу да деле многа своја добра српској властели као феуде, под условом да их бране. Тада Сланкамен прво припада Ђурђу Бранковићу, Вуку Бранковићу, а затим деспотима Ђурђу и Јовану. Због значајног положаја који контролише пловидбу на Дунаву, као и ушће Тисе, Сланкамен је у 15. и почетком 16. века био веома важна тачка у одбрамбеном систему јужне Угарске и најважнији шајкашки центар на Дунаву. Године 1504. у Сланкамену је било око 500 шајки, а у 16. веку у њему се налазило и градилиште шајки. Шајке су лаки и брзи дрвени бродови који су за кретање користили весла или једра. Биле су веома окретне, имале су топ на врху и користиле су се и за напад и за одбрану. За време деспота, Сланкамен је био и веома значајан духовни центар у коме је крајем 15. и почетком 16. века била развијена и преписивачка делатност.

Први писани помен о цркви Светог Николе потиче из 1501. године. Према предању, њу је подигао Вук Гргуревић, у народу познатији као Змај Огњени Вук, унук деспота Ђурђа Бранковића. Свој данашњи изглед црква је добила у 18. веку. Због својих историјских, архитектонских и уметничких вредности црква је утврђена за споменик културе од изузетног значаја.

После пада Београда 1521. године, Турци су опустошили Сланкамен што потврђују и многи путописци који насеље и цркве описују као јако оштећене и порушене. У овом периоду Сланкамен ипак не губи свој значај, већ добија и нову, градску функцију. Наиме, Турци су у њему средином 16. века изградили турско купатило и на тај начин положили темељ данашњој лечилишној функцији, која је касније потпуно заменила његову војничку функцију.

У 17. веку, тачније 1691. године долази до сукоба аустријске и турске војске, након којих је Сланкамен много страдао. У извештају из 1702. године напомиње се да је варош само делимично сачувана, да су порушене две католичке цркве и једна џамија, док православна црква има зидове, али је остала без крова.

Због положаја на реци Дунав, код ушћа Тисе, значај Сланкамена није сасвим опао ни у доба Војне крајине. У 1820. години се наводи да је код Сланкамена била скела за превоз из Срема у Банат и Бачку. Тада је Сланкамен био важан рибарски центар, пристаниште и етапна станица за трговачке лађе. До укидања Војне крајине 1871. године, али и касније, Сланкамен се споро развијао. Због стешњености између водоплавне обале Дунава и клизних лесних одсека, део становништва се током 18. века сели из насеља и формира се ново насеље које је названо Нови Сланкамен.

Сланкамен је поново оживео почетком 20. века када је изграђен модеран пут према Новом Сланкамену и када је основана бања (1906). Нова бањска функција утицала је на појачан саобраћај, трговину и занатство. Након пропасти Аустроугарске монархије и припајања Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, Сланкамен се још више почео развијати те добија и туристичку функцију. Да би се подстакао развој туризма, после 1945. године изграђен је и део пристанишног кеја и поново су уведене редовне аутобуске линије из Старе Пазове и бродске линије Београд-Тител и Београд-Сланкамен како би се насеље приближило и осталим градским насељима.