ДВОРАЦ ГРОФА ПЕТРА ПЕЈАЧЕВИЋА
Између легенде и истине
Верује се да је гроф Петар Пејачевић имао 99 пустара (имања), јер да је имао 100 морао би да издржава војску. Имање Моја воља је била његова најмања пустара. Легенда каже да је гроф Петар био боем и коцкар. Једном приликом на тераси свог летњиковца у картању је изгубио све сем ове пустаре. Тада је његова жена тражила да се она карта по својој вољи. Села је за сто и све поново вратила те су због тога имање звали Моја воља. Друга легенда каже да је гроф Петар имао ћерку јединицу Дору која је шетала поред језера и тражила да се по њеној вољи ту направи летњиковац.
Пустаре су биле пољопривредно-производне јединице у оквиру великих властелинских имања, односно привредна газдинства са селом. Састојале су се од обрадивог земљишта и великог броја економских зграда, зграда за производњу, бирошких кућа (бироши су радници који су обрађивали земљу) и станова управника. Често је на пустарама подизана и управна зграда – курија, у којој је племство боравило тек понекад, најчешће једном годишње када су долазили да прикупе приходе. Једна таква била је управо зграда на обали Јарковачког језера.
Не зна се тачно време подизања ове властелинске зграде, али по свему судећи она потиче из друге половине 19. века, када су румским властелинством управљали гроф Петар Пејачевић и његов син Адолф. Зграда је била подигнута на узвишењу са кога се поглед простирао на читаву околину. Има основу у облику слова „Т”, са приземним дужним и једноспратним попречним крилом. Првобитно се на спрату налазила једна тераса, међутим, у каснијем периоду дозидана је још једна приземна тераса у необарокном стилу. Око зграде се налазио мали, лепо уређен врт са цвећем, стазицама од ризле и понеком скулптуром, као и мали парк.
Након Првог и Другог светског рата имање Моја воља је великим делом уништено и све помоћне властелинске зграде су порушене. Између два светска рата у сачуваној властелинској згради је био смештен дом слепих девојака, који је био под највишом заштитом краљице Марије Карађорђевић.
Након Другог светског рата зграду купује доктор Костић и претпоставља се да је у то време дозидана друга тераса. Зграда у његовом власништву остаје до средине педесетих година прошлог века, када је откупљује Месна заједница. Данас је то вишенаменски објекат у коме су смештени сеоска школа и вртић, месна канцеларија и амбуланта.