Крајичком ока се могло ухватити и умеће да се динста на тихој ватри, риба пасира и кува са мање или више алеве паприке, парадајза, зачина, сладуњаве јапанске соли и слично. Било је ту и маслиновог уља, целера, белог бибера, млека, па чак и сирће. Млеко се сипа да се риба не распадне и да покупи масноћу. Било је и оних, који рибљу чорбу кувају тек први пут у свом животу. Лепо време, крајолик с бешчанским мостом, свеж ваздух и пријатна атмосфера, допринели су ужитку за једне, док су се кувари презнојавали око својих котлића уз паролу „ко се дима не надими, тај се чорбе не наједе”.
Најупорнији су посустали кад је означен крај за запржавање чорби, па је остало и разочараних, коме се лук није скувао, па ни риба, а за све је крива ватра и ложачи. Но, добро, као и у животу, не буде баш увек како прижељкујемо. Жирију није било лако толике чорбе да проба, а није било ни протекције, јер се нису знала имена и презимена, као ни одакле екипе долазе. Сви котлићи су имали бројеве, а строгим судијама су однесени узорци тако да нису имали блиске контакте с куварима, па ни мито да им се понуди. Најбољу чорбу је скувала екипа „Шаран” из Старог Сланкамена, чији је главни кувар Ђорђе Продановић, иначе био други на прошлогодишњем такмичењу. За његово запржавање чорбе награђен је путовањем у Врњачку бању. Остали су могли уз звуке тамбураша и дегустацију на десетине рибљих чорби да се утеше до касних вечерњих сати на обали Дунава испред бешчанског хотела „Божић”.
Гордана Умичевић, ДНЕВНИК
