ЈАРКОВЦИ
Насеље Јарковци смештено je у југозападном делу општине Инђија, на југоисточним обронцима Фрушке горе. Удаљено је 7,5 км од центра Инђије регионалним путем Инђија-Рума (Р-109) или само 2,5 км локалним путем Инђија-Јарковци (Л-22).
Насеље се простире дуж Јарковачког језера, које се налази у атару села Љуково те је познато и као Љуковско језеро. Дугачко је око 2 км, широко је око 200 м, а просечна дубина је око 4,5 м. Акумулација је грађена током 1976. године преграђивањем потока са циљем наводњавања околних усева. Земљана брана је висока око 7 м и дуга око 180 м. Данас се језеро највише користи у излетничко-рекреативне сврхе, а најчешће га посећују риболовци, посебно у пролеће и у периоду од краја лета до почетка зиме. За пецање на овом језеру важи јединствена риболовачка дозвола коју издаје Риболовачки савез Војводине.
Обележавањем бициклистичке руте дуге 5,5 км посетиоцима је омогућено да обиђу круг око језера, који делом води и кроз насеље.
Јарковци се налазе на простору који је некада припадао властелинској породици Пејачевић. У том периоду насеље добија назив Моја воља. Осамдесетих година прошлог века насеље мења назив Моја Воља у назив Јарковци.
Легенда о настанку имена Моја воља
Верује се да је гроф Петар Пејачевић имао 99 пустара (имања), јер да је имао 100 морао би да издржава војску. Моја воља је била његова најмања пустара. Легенда каже да је гроф Петар био боем и коцкар. Једном приликом на тераси свог летњиковца у картању је изгубио све сем ове пустаре. Тада је његова жена тражила да се она карта по својој вољи. Села је за сто и све поново вратила те су због тога имање звали Моја воља. Друга легенда каже да је гроф Петар имао ћерку јединицу Дору која је шетала поред језера и тражила да се по њеној вољи ту направи летњиковац.
Некадашње имање грофа Петра Пејачевића
На овом простору некада се налазила пустара Моја воља, која је била у власништву румске властелинске породице Пејачевић. Пустаре су биле пољопривредно-производне јединице у оквиру великих властелинских имања, односно привредна газдинства са насељем. Састојале су се од обрадивог земљишта и великог броја економских зграда, зграда за производњу, бирошких кућа (бироши су радници који су обрађивали земљу) и станова управника. Често је на пустарама подизана и управна зграда – курија, у којој је племство боравило тек понекад, најчешће једном годишње када су долазили да прикупе приходе. Једна таква била је управо зграда на обали Јарковачког језера.
Не зна се тачно време подизања ове властелинске зграде, али по свему судећи она потиче из друге половине 19. века, када су румским властелинством управљали гроф Петар Пејачевић и његов син Адолф. Зграда је била подигнута на узвишењу са кога се поглед простирао на читаву околину. Има основу у облику слова „Т”, са приземним дужним и једноспратним попречним крилом. Првобитно се на спрату налазила једна тераса, међутим, у каснијем периоду дозидана је још једна приземна тераса у необарокном стилу. Око зграде се налазио мали, лепо уређен врт са цвећем, стазицама од ризле и по којом скулптуром, као и мали парк.
Након Првог и Другог светског рата имање Моја Воља је великим делом уништено и све помоћне властелинске зграде су порушене. Између два светска рата у сачуваној властелинској згради је био смештен дом слепих девојака, који је био под највишом заштитом краљице Марије Карађорђевић.
Након Другог светског рата зграду купује доктор Костић и претпоставља се да је у то време дозидана поменута друга тераса. Зграда у његовом власништву остаје до средине педесетих година прошлог века, када је откупљује Месна заједница. Данас је то вишенаменски објекат у коме су смештени сеоска школа и вртић, месна канцеларија и амбуланта.
Оскар Зомерфелд
На Пејачевићевом имању Моја Воља 1885. године рођен је први академски сликар Инђије, Оскар Зомерфелд. Оскар је завршио Уметничку академију у Будимпешти. Највише је сликао сремске и фрушкогорске пејзаже. Након Другог светског рата морао је да напусти ове крајеве и пресели се у Аустрију. То је оставило трага и у његовом стваралаштву, те на платно преноси судбине и страдања својих сународника, који као и он бивају приморани да напусте ово поднебље. Једна његова слика Бег (Die Flucht) се налази у Палати нација у Женеви. У његовом каснијем опусу преовладавају алпски пејзажи. Зомерфелд је умро 1973. године у Аустрији.