ВОЈВОЂАНСКИ САЛАШИ
Салаш представља пољско имање с кућом и економским зградама (стаје, амбари, чардаци и сл.). Првобитно салаши су била летња станишта сељака, док су временом поједини постајали стално настањени. Временом су се извојила два типа салаша. Први је салаш фармског типа, на коме је власник или бирош стално становао, а други је салаш имућнијег сељака, тзв. полутана, који је имао још једну кућу у селу, а на салаш би долазио само да ради у време пољопривредне сезоне.
Сама реч салаш потиче од мађарске речи szállás, што на српском значи смештај.
Салашарске куће су грађене од набоја (набијене земље), од непечене цигле сушене на сунцу и ветру (черпић) или од плетера (мешавине земље богате глином, воде и сецкане сламе). Према положају, односно основи разликовале су се куће на бразду, преке куће и куће на лакат. Такође, по традицији, план по коме се салаши подижу подразумева да имају по две собе, централно смештену кухињу (кујну) и ганг (улазни ходник, гонк или конк). У централном делу сваког салаша је пећница, често са отвореним димњаком. Улаз у кућу је из дворишта, преко полу-отвореног ганга или трема, који има стубове. Соба до улице је предња соба у којој се одвија свакодневни живот, а стражња соба је гостинска или чиста соба у којој стоји боље покућство. Понегде, постојала је и летња кухиња, која се користила искључиво у топлој сезони. Пећи су биле фуруне, где се пекао сеоски хлеб, а у окућници обавезни су били чардак, кокошињац, голубарник, амбар и друго.
На нашим просторима највише салаша има у Војводини и они данас представљају карактеристичан део туристичке понуде. Многи су уређени као савремени ресторани, док у некима постоји и могућност смештаја. Својим пријатним амбијентом, али и укусним војвођанским специјалитетима и музиком тамбураша сећају на прошла времена и привлаче све више посетилаца.
У општини Инђија атмосферу војвођанских салаша можете доживети на „Салашу Стојшић“ и „Салашу Мали Парк“. Детаљније информације о њима можете погледати овде.