VOJVOĐANSKI SALAŠI
Salaš predstavlja poljsko imanje s kućom i ekonomskim zgradama (staje, ambari, čardaci i sl.). Prvobitno salaši su bila letnja staništa seljaka, dok su vremenom pojedini postajali stalno nastanjeni. Vremenom su se izvojila dva tipa salaša. Prvi je salaš farmskog tipa, na kome je vlasnik ili biroš stalno stanovao, a drugi je salaš imućnijeg seljaka, tzv. polutana, koji je imao još jednu kuću u selu, a na salaš bi dolazio samo da radi u vreme poljoprivredne sezone.
Sama reč salaš potiče od mađarske reči szállás, što na srpskom znači smeštaj.
Salašarske kuće su građene od naboja (nabijene zemlje), od nepečene cigle sušene na suncu i vetru (čerpić) ili od pletera (mešavine zemlje bogate glinom, vode i seckane slame). Prema položaju, odnosno osnovi razlikovale su se kuće na brazdu, preke kuće i kuće na lakat. Takođe, po tradiciji, plan po kome se salaši podižu podrazumeva da imaju po dve sobe, centralno smeštenu kuhinju (kujnu) i gang (ulazni hodnik, gonk ili konk). U centralnom delu svakog salaša je pećnica, često sa otvorenim dimnjakom. Ulaz u kuću je iz dvorišta, preko polu-otvorenog ganga ili trema, koji ima stubove. Soba do ulice je prednja soba u kojoj se odvija svakodnevni život, a stražnja soba je gostinska ili čista soba u kojoj stoji bolje pokućstvo. Ponegde, postojala je i letnja kuhinja, koja se koristila isključivo u toploj sezoni. Peći su bile furune, gde se pekao seoski hleb, a u okućnici obavezni su bili čardak, kokošinjac, golubarnik, ambar i drugo.
Na našim prostorima najviše salaša ima u Vojvodini i oni danas predstavljaju karakterističan deo turističke ponude. Mnogi su uređeni kao savremeni restorani, dok u nekima postoji i mogućnost smeštaja. Svojim prijatnim ambijentom, ali i ukusnim vojvođanskim specijalitetima i muzikom tamburaša sećaju na prošla vremena i privlače sve više posetilaca.
U opštini Inđija atmosferu vojvođanskih salaša možete doživeti na „Salašu Stojšić“ i „Salašu Mali Park“. Detaljnije informacije o njima možete pogledati ovde.